Sometimes-I-feel-like... -
Autor twisty | 29 Septembar, 2010 | read_nums (1689)

 

Mislila sam/nadala se/verovala da nikada više neću biti na stranicama ONE literature. Znate - one toliko aktuelne i toliko prolazne. Navešću primere: "Kupoholičarka", Dnevnici Džordžije Nikolson, "Tračara". Dakle, knjige zasnovane na humorističkom pristupu svakodnevnim zavrzlamama, a kad malo bolje razmisliš - ništa novo niti zapanjujuće. 

Nadala sam se da je period te pliće književnosti iza mene. Daleko, daleko iza. Međutim, za rođendan sam pre nekih nedelju dana od svog razreda dobila uravo "Majmuna". Vidim već otprilike po opisu knjige, po nekim citatima na koricama, da je to TA knjiga. Plod trenutnih književnih struja, pisana za jednokratnu upotrebu, bez želje da se useli u večnost umetnosti... Ali, božemoj, poznato je da školski život ume da bude opasno stresan, stoga malo smeha dobro dođe. Istog dana sam počela sa čitanjem. I? Samu sebe iznenadila koliko odobravam jedno ovakvo delo! Odobravam, jer je bilo neophodno ženskom polu!

Glavni junak ima 32 godine, stan, posao, pare i ljubav koja nikako da se ozvaniči. U duši, njemu je i dalje trinaest godina i teško da odraste. To je deo koji u čitaoce poziva sve one u tom dobu, tinejdžere, večite tinejdžere i one koji pokušavaju nekako da odrastu. Junak u prvom licu priča, priča, priča. Začinjuje sve blagim sarkazmom. Naizgled netipično za muškarca - plače, jadikuje, biva skrhan. U nekim momentima otkriva jako značajne razlike između muškaraca i žena, razlike kojih smo svesni, ali prosto ne mislimo o njima ("Razlog zbog kog se muškarci i žene ne razumeju: I oni i one idu u teretanu, muškarci da bi postali veći, a žene da bi postale manje, ali - pomoću istih sprava...")

Muškarci... Napokon nam je dozvoljeno da zavirimo u vaš svet kakav nismo ni zamišljale da može biti. Kajl Smit nije imao prepreka. Raskrinkao je svoj pol i njegove slabosti, sve vrste navika i fantazija. I dokazao da i oni osećaju. 

Preporučujem svakako. Čisto da se malo nasmejete. Preporučujem muškima, jer će se u pola priča sigurno pronaći. I devojkama koje se ne snalaze najbolje, koje sumnjaju u sebe, tek da bi uvidele koliko je i njima ponekad frka.

Uživajte! ;) 

Autor twisty | 19 Septembar, 2010 | read_nums (520)

 

Namerno pozajmljujem ovu metaforu iz drame moje omiljene savremene spisateljice, Minje Bogavac. Njena drama bila je nešto lično, ali ipak, našlo se prostora da se i sama pronađem u pojedinim replikama. Spominje se tako u jednom delu upravo taj džemper. Virtuelni poklon pokojne bake za glavnu junakinju. Šta junakinja radi? Polaže baletski ispit pred nekakvom svemirskom komisijom. A džemper? Čupav, tesan, steže je, grebe i ne dozvoljava da diše!

Konfuzno dok se malo ne zadubi u čitavu priču....: Svi mi plešemo, ovako ili onako. Živimo - plešemo kroz život. Aha. A jeste li ikada videli primabalerinu da pleše u teškom džemperu od koje je telo svrbi? Naravno da ne. U tako nečemu se ne može plesati valjano, normalno, opušteno. A svi imamo bakine džempere i svi ih nosimo... baki za ljubav. I koliko god da su nam gadni i da nas živciraju, nama je naprosto žao da ih se rešimo.

Još ne razbirate o čemu ja to filozofiram? Stvar je, zapravo, jako prosta. Džemper je jednako zaostavština - nasleđe predaka, mikrotradicija familije. Ne mislim na kuće, novac, materijalno uopšte. Mislim samo na taj virtuelni džemper, ispleten ljubavlju, ali... dekorisan onim konzervativnim stavovima, nasilnom bogobojažljivošću, hiljadama zabrana u ponašanju žena i milionima povlastica u ponašanju muškaraca... Ah. Tragovi zatucanosti.

Šta nam još ostavlja prošlost? Ako je iko došao do ovog dela teksta, tj. nije odustao još uvek, stigao je do moje poente. :)

Ako se malo zamislite, setićete se mnogo porodica sa generacijama koje su se bavile istim poslovima. Ima ih uspešnih, kao i neuspešnih, ali glavno je da su radili sve isto. Ne pričam napamet i polazim od svojih poznanika. Pa redom... Drugar ima roditelje doktore. Oca hirurga i majku pedijatra. I sam se sprema za poziv medicinara. Drugar drugi ima oca bivšeg rukometaša. I dedu bivšeg fudbalera. I majku, profesorku fizičkog. On je košarkaš i ništa ga drugo ne zanima. Škola, hoću reći. Njegovi roditelji se ne brinu preterano što razrede jedva prolazi, jer, je l' te, biće od njega NBA senzacija. Spomenula bih i samu sebe. Meni je deda radio u mlekari. I majka tamo radi, u administraciji. Stric mi je portir u mlekari. Drugi stric se bavi mlekarstvom na malo drugačiji način. Moj prvi komšija radi u mlekari. Komšija iza i njegova majka takođe - rade u mlekari. Sledi li mi karijera uspešne mlekadžijke?! Ha. Hajde da zaboravimo na tu opciju.

Okrenimo se nekim drugim granama mog porodičnog stabla. Moj drugi deda je zamalo postao glumac. Primljen je u pozorište...ali, vraga, otišao je u vojsku na tri godine. Kada se vratio, nije bilo potrebe za novim glumcima i ostao je bez tog časnog mesta. Moja majka je zamalo izdala knjigu. Čitala sam njene pesme i bila gotovo ljubomorna što ih nisam ja izmislila. Tada joj je falilo para, a posle želje za umetnošću. Sestra od strica je svirala nekoliko instrumenata. Moglo je čudo da bude od nje, da nije zatrudnela u devetnaestoj i iskulirala muzičku akademiju. I ima ih još iks ipsilon, njih, primera za protraćene talente.

Oni su moj džemper. Moja krv. Sutbine prethodnice mojoj sudbini. Neki koji znaju za njih i meni predviđaju ili pokušaj i popušaj, ili mlekarsku zanimaciju... E, pa, znate šta: ja plešem u trikou i suknji od tila. Mene džemperi ne zanimaju! Moda se menja, samo vaši mentaliteti bazirani na zatucanosti ostaju i traju! U trikou sam so hot, ne može mi niko ništa. I vidite me samo kako igram! Talenat, i ne samo to: upornost da se popnem iznad vas u džemperima. Hvala bogu i brzom razvoju, neko će se već zagledati u moje lake plesne korake a onda, sama ću da izatkam svoju zaostavštinu za buduće igrače. Biće to prozirna ešarpa. Da nose taj detalj, kada je prilika, ili da ga ostave u ormanu, kada se zasite.

Ko je razumeo, shvatio je. :)

Meni je sad svakako lakše! :) 

Autor twisty | 8 Septembar, 2010 | read_nums (441)

 

 Jeste li spremni, deco? -Jeeeesmo, kapetane...! Ne čujem vaaaas? -Auf.

Školska godina, kad god počela, počela je u pogrešno vreme. Prekida one nedelje kada ti niko ne traži izveštaje o pročitanim stranicama, kada su sve tvoje aktivnosti slobodne i za njih ne dobijaš ocenu. No, daleko od toga da mrzim školu. Obrazovanje, napredovanje, usavršavanje -možda su mi i najbitniji, ako ćemo iskreno. Međutim, postoji jedna poslovica, može biti da je latinska: "Prvi korak ka znanju je priznanje da ne znamo".

Možda je suvišno naglabati o tome koliko mi ne znamo. I, hajde što ne znamo Amperovu silu ili logaritamske funkcije... Ali ono što čitav svet smatra opštom kulturom... Sramota me je dalje da pišem, ali pošto sam već odabrala ovo kao temu, savesno nastavljam. Evo situacije: sedimo na jednom času. Radna subota je, tako da je profesor isplanirao neke drugačije vidove rada danas. Kviz opšte kulture. Uglavnom je reč o geografiji, koja meni lično nikad nije naročito prijala. Podeljeni smo u dve velike grupe i takmičimo se... Prvo pitanje - piece of cake - najduža reka na svetu. Ubeđena sam da znam. Kad ono - i drugi iz grupe, sa svojim drugačijim odgovorima, ubeđeni su da znaju. Je li Amazon? Ne, Misisipi sa Misurijem je! Ma, Nil, bre! Svađamo se. I neko naglas bubne konačan odgovor, pogrešan. Idemo dalje. Niz pitanja iz geografije. Najveće ostrvo na svetu? Pooojma nemamo. I koliko god me geos ne zanimao, ipak mi je krivo što ne znam poneke elementarne činjenice. Čekam pitanja iz umetnosti, književnosti.... Al', hoćeš! Pre toga, istorija! Ne bih da spominjem uopšte koliko sam tek tu liht roze. Iznervirala sam se tog dana. Pretražila sam Internet (da, Internet ima početno veliko slovo, i to je deo opšte kulture... Bar sam to zapamtila) i pronašla neke testove opšteg tipa, ne bih li proverila sebe lično. I opet mućak. Ima toliko toga što predstavlja nekakve poderotine mog znanja. Eto, umetnost me nekako izvuče, ali ostalo... Ajoj. I taman me prođe ta nervoza, kad juče odem upravo na geos. Prva lekcija ove godine posvećena je dr Jovanu Cvijiću. Iznenadila me je uvodna misao profesorke. Govorila je upravo o tom slabom opštem znanju kod nas. Istina. Znamo biografije nebrojenih glumaca, fudbalera i pevačica, a sa druge strane, naš Jovan Cvijić nam je apsolutni stranac. Isto je i sa drugim velikanima nauke. Pogotovo domaćim. Sa izuzetkom koji vidim u Tesli o kom se nešto više uči, ostali su nam poznati koliko i španski trgovci retkim tkaninama. Nemamo pojma o ljudima po kojima su nazivane naše škole, ulice, trgovi. Aaa,jok. E sad... Ima profesora koji tvrde da te rupe u znanju postoje zato što učimo - kampanjski. Rešila sam da od ove godine učim koliko toliko redovnije nego pre. (A sad sam to javno napisala, tako da se moram i pridržavati istog. :) Zašto? Pa, u životu ionako SVE učimo kampanjski. Učim da kuvam s vremena na vreme, kad mi obaveze dozvole. Učim o sukobima ponekad, kad baš ne mogu da se obuzdam, pa planem. A o ljubavi... Isto kampanjski, kada imam s kim.

Ono što je geografičarka istakla kao razlog za te praznine nije kampanjstvo. Kupila me je ovom primedbom: sistem obrazovanja je u pitanju. Nije naštelovan tako da pamtimo bitno, već pamtimo ono što nas je najviše mučilo. I nije da sam ja neki sistem hejter koji samo čeka priliku da se oklembesi o vrat istom sistemu, ali to je prvi put da je neki normalan profesor izrekao nešto tako, ne kriveći učenike ni za šta.

Ova tema me odavno intrigira... Toliko da sam napisala dramu o tome, pokušavajući da sagledam sve aspekte školskog nezadovoljstva.

Anyway, đacima koji su se uglavili u onaj mali procenat koji se može pohvaliti neprolaznim znanjem - čestitam, a ostalima srećno na putu ka postizanju istog.

Autor twisty | 3 Septembar, 2010 | read_nums (523)

Čisto da se ne zaboravi na ovu pesmu :)

Na zapadu nista novo - Riblja Corba 

Kriticar pesnika javno vredja, 
Samoubica se ubio s ledja, 
U africi opet drzavni, 
Umorni turcin izazvo sudar. 

Gole su lutke s naslovnih strana, 
Jos jedna pobeda prtzizana, 
Moju zaradu drugi trose, 
Vreme bez promene, uglavnom lose. 

U bolnici pacovi pojeli bebe, 
Ubio prvo zenu pa sebe, 
Dinar i dalje u lakom padu, 
Bacili bombe na ambasadu. 

Veliki uporno zezaju male, 
Za ideale ginu budale, 
Fabrike truju okolinu, 
Kreteni dizu bune i ginu. 

Bice bolje, neko vice, 
Na papiru mrtvo slovo, 
Na istoku stare price, 
Na zapadu nista novo. 
Čovek je možda par dana gledao dnevnik da se nakupi inspiracije, a stvorio je večnu pesmu. 
    My picture!

Kategorije

Arhiva

Linkovi