Jeste li spremni, deco? -Jeeeesmo, kapetane...! Ne čujem vaaaas? -Auf.

Školska godina, kad god počela, počela je u pogrešno vreme. Prekida one nedelje kada ti niko ne traži izveštaje o pročitanim stranicama, kada su sve tvoje aktivnosti slobodne i za njih ne dobijaš ocenu. No, daleko od toga da mrzim školu. Obrazovanje, napredovanje, usavršavanje -možda su mi i najbitniji, ako ćemo iskreno. Međutim, postoji jedna poslovica, može biti da je latinska: "Prvi korak ka znanju je priznanje da ne znamo".

Možda je suvišno naglabati o tome koliko mi ne znamo. I, hajde što ne znamo Amperovu silu ili logaritamske funkcije... Ali ono što čitav svet smatra opštom kulturom... Sramota me je dalje da pišem, ali pošto sam već odabrala ovo kao temu, savesno nastavljam. Evo situacije: sedimo na jednom času. Radna subota je, tako da je profesor isplanirao neke drugačije vidove rada danas. Kviz opšte kulture. Uglavnom je reč o geografiji, koja meni lično nikad nije naročito prijala. Podeljeni smo u dve velike grupe i takmičimo se... Prvo pitanje - piece of cake - najduža reka na svetu. Ubeđena sam da znam. Kad ono - i drugi iz grupe, sa svojim drugačijim odgovorima, ubeđeni su da znaju. Je li Amazon? Ne, Misisipi sa Misurijem je! Ma, Nil, bre! Svađamo se. I neko naglas bubne konačan odgovor, pogrešan. Idemo dalje. Niz pitanja iz geografije. Najveće ostrvo na svetu? Pooojma nemamo. I koliko god me geos ne zanimao, ipak mi je krivo što ne znam poneke elementarne činjenice. Čekam pitanja iz umetnosti, književnosti.... Al', hoćeš! Pre toga, istorija! Ne bih da spominjem uopšte koliko sam tek tu liht roze. Iznervirala sam se tog dana. Pretražila sam Internet (da, Internet ima početno veliko slovo, i to je deo opšte kulture... Bar sam to zapamtila) i pronašla neke testove opšteg tipa, ne bih li proverila sebe lično. I opet mućak. Ima toliko toga što predstavlja nekakve poderotine mog znanja. Eto, umetnost me nekako izvuče, ali ostalo... Ajoj. I taman me prođe ta nervoza, kad juče odem upravo na geos. Prva lekcija ove godine posvećena je dr Jovanu Cvijiću. Iznenadila me je uvodna misao profesorke. Govorila je upravo o tom slabom opštem znanju kod nas. Istina. Znamo biografije nebrojenih glumaca, fudbalera i pevačica, a sa druge strane, naš Jovan Cvijić nam je apsolutni stranac. Isto je i sa drugim velikanima nauke. Pogotovo domaćim. Sa izuzetkom koji vidim u Tesli o kom se nešto više uči, ostali su nam poznati koliko i španski trgovci retkim tkaninama. Nemamo pojma o ljudima po kojima su nazivane naše škole, ulice, trgovi. Aaa,jok. E sad... Ima profesora koji tvrde da te rupe u znanju postoje zato što učimo - kampanjski. Rešila sam da od ove godine učim koliko toliko redovnije nego pre. (A sad sam to javno napisala, tako da se moram i pridržavati istog. :) Zašto? Pa, u životu ionako SVE učimo kampanjski. Učim da kuvam s vremena na vreme, kad mi obaveze dozvole. Učim o sukobima ponekad, kad baš ne mogu da se obuzdam, pa planem. A o ljubavi... Isto kampanjski, kada imam s kim.

Ono što je geografičarka istakla kao razlog za te praznine nije kampanjstvo. Kupila me je ovom primedbom: sistem obrazovanja je u pitanju. Nije naštelovan tako da pamtimo bitno, već pamtimo ono što nas je najviše mučilo. I nije da sam ja neki sistem hejter koji samo čeka priliku da se oklembesi o vrat istom sistemu, ali to je prvi put da je neki normalan profesor izrekao nešto tako, ne kriveći učenike ni za šta.

Ova tema me odavno intrigira... Toliko da sam napisala dramu o tome, pokušavajući da sagledam sve aspekte školskog nezadovoljstva.

Anyway, đacima koji su se uglavili u onaj mali procenat koji se može pohvaliti neprolaznim znanjem - čestitam, a ostalima srećno na putu ka postizanju istog.