Sometimes-I-feel-like... -
Autor twisty | 31 Avgust, 2010 | read_nums (1039)

 

Zapravo, ne bi trebalo da se ikome pravdam ako sam narcis. A jesam donekle. No, narcisizam se shvata preozbiljno, pa osećam da sam gotovo dužna (ni sama ne znam kome) da naškrabam nekoliko svojih čvrstih uverenja.

Mladi smo.  Treba li danas, u ovim slatkim godinama da kukamo kako smo ružni, glupi, manje vredni od svih onih drugih? Izvin'te, zar to onda nije dokaz da ne znamo da održavamo sami sebe...? Šta ako se ta nesigurnost i kompleksi prenesu u ono zrelije doba, pa treba penziju da čekam da bih se dobro osećala u svojoj koži? Aj em sori, ali volim svoje godine. Imam svest razvijenu na nivou svojih godina, otprilike. Inteligenciju takođe. I zašto je pametnim ljudima nekada tako teško da priznaju, makar sebi, da su pametni? Jeste da gnjave ta kukanja, ali nije samo to u pitanju. Kada sam sebe nazoveš glupim, drugi će te nazvati i idiotom. Kad sam sebe nazoveš ružnim, treći će te nazvati gaborom! Ako im daš do znanja da se smatraš manje vrednim, niko te neće ni pogledati.

Lepi smo.  Pa, svako na svoj način. Poenta je da shvatimo šta je kod nas lepo, da ljubavlju prema tome lepom ukinemo mržnju prema nedostacima. Konkretno, ja volim svoju kosu. I šta je tu loše? Voleti svoje vrline - nije mana...

Zdravi smo.  Uglavnom. Hoću reći, zdravi smo u odnosu na ono što nas čeka u srednjim godinama, a tek u starosti. Time zapravo hoću da kažem da te naše prehladice, zubobolje, tu i tamo glavobolje, nisu razlozi da se preselimo u dispanzere i jedemo šaku lekova za doručak, dve šake za ručak, a večeru zalijemo kukanjem kako umiremo. Nažalost, ima i mladih koji su bolesni i kojima su lekovi neophodni. Ali znate šta? Oni često u sebi gaje nesvakidašnji optimizam. Sa druge strane, ja pričam o onima kojima ništa ne fali, a koji prave od muve magarca.

Ljubav tamo negde čeka!  Eh, kakvih sam se tek kukanja naslušala na ovu temu... Ljudi često na silu jure 'ljubav' i 'savršenu vezu', pritom prstom ne mrdajući dok im se neko sviđa. Naravno, usput se kuka kako njih neće sreća u ljubavi... I kada 'ljubav' izostane, odmah se seku vene, ijaaaaoooo. Osim što mnogo gnjavi, ta situacija im pkodi. Da su malo više voleli sebe, imali bi više samopouzdanja, i neko bi se već našao da ih voli. Ja sam među onima kojima 'nikako da se desi'. Ali ništa ne silim i ne kukam sve u šesnaest. Za početak, volim sebe. I nadam se da ljubav stvarno tamo negde čeka. 

Tu su i talenti.  Svako ih ima. Treba ih samo otkriti i razvijati. -Samo! Ali, zna se kako je... Svi hoće da su glumci i pevači, niko neće da prizna da je talentovan za stolara ili tako nešto. Ali gadno je to što čak i oni koji jesu talentovani za umetnost često vrište kako sve što rade vredi šipak. Okej, nisam ni ja za to da se drugima trlja nos talentima, ali ako mi neko pohvali dramu/pesmu/štagod, sigurno neću reći da je očajno/da je glupo/ da sam ja glupa. Hoću da budem umetnica. Kako bez narcisoidnosti? Umetnike ionako bije glas da su neshvaćeni, pa zašto bih sama sebi komplikovala stvaralaštvo? Želim da ljudi za koje stvaram osete da volim sebe, da moje delo ne teče slapovima želje da me neko hvali, voli i uzdiže. Sve to sam ja, narcis, obavila u sebi.

Narcise doživljavam kao mašine za samopouzdanje, ljude koji stvarno slabo zavise od tuđih mišljenja i koji se osećaju fino, šta god radili. Ali - razgraničavam narcisoidnost od prepotencije, potpune sebičnosti ili egoizma. Zašto? Zato što ja volim sebe, ali i druge ljude. Druge narcise pogotovo. Pričam im o sebi i ističem svoje kvalitete, ali uživam i ja njih da slušam, uživam u njihovom samopouzdanju, slobodi, jačini karaktera, jedinstvenosti, energiji. Družim se sa njima. Smejem se sa njima. Zaljubljujem se u njih.

I šta je tu loše? Kako narod trpa ljubav čoveka prema samom sebi u isti koš sa manama poput licemerja, laganja, podlosti, sklonosti ka spletkarenju. Mislim, retko čujem da neko kaže: "On je super, on jako voli sebe". Češće je: "Taj ti je sav nikakav, umišljen, voli samo sebe..." Hej, ljubav je ljubav. Moramo napokon da se zavolimo, ode vreme.

Volim vas, iiii... volim se! ;) 

Autor twisty | 26 Avgust, 2010 | read_nums (1861)

Zašto baš ova, toliko izanalizirana i istražena knjiga? Složićete se da je zaslužila. Svevremena je, neiscrpno bogata porukama, a svaki naredni put čita se sa drugačijim impresijama. Ove godine obeležava se 110 godina od rođenja njenog oca, čudesnog Antoana de Senta Egziperija, po zanimanju pisca i pilota. No, batalimo brojeve. To je stvar odraslih, sećate se...?

Mislim da nije potrebno naširoko pisati o likovima, porukama i radnjama knjige. Ko god je ikada čitao, sve je tu negde, u svesti, zakopano, ali postoji: kvar na avionu, ruža, planeta sa pijanicom, planeta sa  poslovnim čovekom, sa kraljem, sa fenjerom i čovekom koji ga pali i gasi... Lisica... Zmijski car, spolja i iznutra... Nacrtana ovčica...u kutiji.

Spomenula bih šta sam sve primetila za ovu knjigu, ne videvši nešto slično kod drugih dela. Recimo najpre da je ta knjiga mnoge uspela da uvede u svet književnosti. Moj drugar, inače bivši nečitač po opredeljenju, logično - zaobilazio je sve knjige redom. Srećom, imali smo nastavnicu u osnovnoj koja je svojevrsni genije i veliki pedagog, pa nas je vrlo lako uverila da lektire moramo da čitamo. Tako i moj drug nečitač ipak pročita "Malog princa" i... Oduševi se! Od tada je redovan u biblioteci i može se reći da je do sada pročitao više knjiga nego što mnogi pročitaju za ceo život! 

Moja sestra imala je prilike da sluša o knjizi od mene, tačnije da trpi moje beskrajno oduševljenje svakog puta kada je pročitam. I sama  ju je nekoliko puta pročitala, pa je s nestrpljenjem čekala taj sedmi razred i nedelju za tu lektiru... I - bag - baš te nedelje se razboli! Propusti obradu dela, ali... Sa željom da pronađe što više značenja metafora i prodre u suštinu koliko se god može, pročitala ju je još nekoliko puta. Upornost, nema šta.

A kako velike umetničke lokomotive vuku vagone kritike za sobom, tako sam, gotovo ne verujući, naišla i na neke trule komentare tipa: 'Kakva je to umetnost? Tu nema ničeg dubljeg pored tih poruka o prijateljstvu, poverenju...? Mooolim? Prijateljstvo, poverenje! To nije 'samo'! To je dovoljno duboko za sebe. Čak bi se moglo reći da je to ponekad sve što nam treba. Damn haters have no clue...!

Što se mene tiče, čitala sam ovo, da, desetak puta. Ne mislim da sam gubila vreme vraćajući se na ovo delo. Svakoga puta nešto se menja. Nešto mi je upečatljivije, nešto jasnije. I sada sam u potrazi za džepnom verzijom ove knjige, čula sam da ima negde... To bi mi bilo nešto poput amajlije, u torbi ili novčaniku. Knjiga mog života! :) 

Preporučujem! 

Autor twisty | 17 Avgust, 2010 | read_nums (499)

Zbunjena sam. Jako, jako. Šta god da mi se u životu dešavalo, koja god situacija, umela sam da se postavim nekako. Ako već nisam imala neko trajno rešenje, onda sam bar imala mišljenje koje me je upućivalo rešenjima... A sad - ni a ni be. Ni ce.

Naime, imam jednu...'drugaricu', koja se pre nekoliko godina preselila u Zemlju Dembeliju. Pre njenog odlaska, živele smo gotovo kao sijamske bliznakinje. Bilo nas je nemoguće razdvojiti bez upotrebe sile. U čitavom kraju, ko nju spomene, seti se odmah i mene, i obrnuto. Po odlasku u Dembeliju, održavale smo kontakt, koliko toliko redovno. I onda dođe era fejsbuka. Kad smo se tamo našle, milina.  Početkom ove godine, inbox poruka sa tekstom da dolazi ovog leta natrag, da poseti svoju rodbinu, naterala me je da upravo pola ove godine planiram naš susret i gde ću da je vodim, šta ću da joj pokažem... I sa njene strane je bilo dosta entuzijazma, izrazila je veliku želju da se vidimo, ona, ja i još neko staro društvance. Kad je leto došlo, došla je i ona. Poprilično izdembelisana. Fejsbuk nam je davao naznake da ipak ne želi da se vidimo... pošaljemo joj nešto na chatu, a ona ode offline. Tako pet puta. Onda, da nas skine sa vrata, pošalje drugu i meni da će nam se javiti od nedelje da se vidimo.  I opet ne zove. I iskuliram, ja naivna. Rekoh, mora videti prvo rodbinu, posle idu drugari. E, Dembelija je Dembelija. Tamo se izgleda ljudi ne druže. Govorim o dalekoj zemlji gde ljudi mnogo rade, žive nekim hladnim životom, ali nisam slutila baš da su sposobni i da zaboravljaju staro društvo. Pogotovo kad su bili sestrinski bliski. Ali, neka.

Zamišljam i kako bi bilo da smo se srele. Zaplašena njenim novostečenim bogataškim stavom (o, to se oseća i preko mail-ova!), sigurno bih joj pričala samo o svojim uspesima. Njih ima, taman za jedan razgovor s njom. Hvalila bih se i na kraju je iznervirala. Ali, to nisam ja. O čemu onda da joj pričam? Ona tamo u Dembeliji vodi jedan život potpuno drugačiji od ovdašnjeg! Možda bismo dva sata ćutale! Možda je i zaboravila jezik, pa ne bismo nikako mogle da se sporazumemo, sve i da hoćemo.

I šta god da je u pitanju, i dalje ne vidim razlog da konstantno obećava susret, a obećanje ne ispunjava. Zar ne bi bilo lakše da kaže da ne želi da me vidi, da se pošteno nadurim i aj' zdravo? Ne, ovako ćemo se folirati kao primitivci. Oštećeni drug i oštećena ja možemo bez nje. Mogli smo tako godinama, moći ćemo tako doveka. Bez nje smo završavali školu, upisali srednju, osvajali priznanja, voleli, provodili se, dakle - ničeg nam nije manjkalo, osim možda njenog prijatnog društva. I kada smo mogli makar deo toga da nadoknadimo, eto dembelijskog sprža. Ona više izgleda nije ono što je bila. Neka, ni mi nismo. Za početak, evo, baš nas briga za nju. I bataliću to kopkanje i radoznalost, zašto je sve iz društva ignorisala? Bila je tu dva meseca i da je htela, našla bi za svakog delić vremena. Evo, otišla je. 

Na kraju, i nije toliko zbog mene, ali ja sam već iscimala svoju babu da napravi pitu krompirušu, omiljenu toj iz Dembelije.

Uf, uf! 

Autor twisty | 15 Avgust, 2010 | read_nums (1414)

 S osmehom zapedalaj starinskim biciklom čiji su ogromni točkovi pregazili ravničarske drumove uzduž i popreko. Ne razmišljaj. Stari bicikl već zna sve potrebno.

Ne pravi nagle pokrete. Lagano se pusti da te ludi vetar vodi duž šašavih reka. Tu buja život. Oni šumarci okolo rado će te uputiti ako posumnjaš da ćeš se izgubiti. Nemoj da se praviš važan i ignorišeš njihov šapat. Oni su tvoji i svačiji prijatelji.

Ova trava, koja se družila tek sa kosom, nikada sa električnim kosilicama, onako poluduboka, prepuna je zvezda. Ne diraj ih! One tu preko dana dremaju, dok nebo ne potamni i pozove ih u goste.

U ravnici, budi dovoljno siromašan da se priroda, onako gola, ne bi postidela pred tobom. Ipak, budi dovoljno bogat da možeš da joj pomogneš.

Ne smej se klupama pred visokom crkvom, ako su prastare. I ti ćeš jednom ostariti. Nadaj se da ćeš poput tih istih klupa stariti u ravnici, u društvu vedrih ljudi.

S vremena na vreme namigni suncu. Kada ono tako zdušno prati sve nas, smeš da mu se bar zahvališ. Nije zabranjeno.

Zapravo, ništa  nije zabranjeno. Ništa, sve dok ne ugrožava jedinstvenu ravničarsku lepotu. Smeš voleti, ljubiti, plivati, voleti, smejati se, družiti, voleti, voleti, biti pošten, biti ljubazan, voleti.

Pokušaj da oprostiš ravnici što je toliko lepa. I to što ju je nebo zavelo i dovelo u takozvano drugo stanje. Pokušaj da ne misliš kako je poljoprivreda, to dete ravnice, komplikovana. Ipak, ona je zaslužna za tolike naše udobnosti!... 

Večeri začini sa nekim. Kakvo je veče puno tek probuđenih zvezdica, ako ih nemaš sa kim prebrojati?

Smeš, zapravo, i da se bojiš. Da se bojiš da slučajno neka drska zvezda padalica izazivački ne poleti Zemlji, a ti, od sve lepote, ne uspeš više ništa da poželiš.

Autor twisty | 11 Avgust, 2010 | read_nums (2211)

 

Ako mi moje društvo išta bezrazložno zamera, onda je to moje refleksno ispravljanje drugih, kada pogreše u govoru ili pisanju. Srpski, kao i još neki slovenski jezici me fasciniraju svojom gramatikom i jezičkom kulturom toliko da bar ljudima oko sebe ne dozvoljavam da ga izvrću po svom. Ranije sam mislila da se greške prave iz neznanja. Sada, nakon hiljada urađenih zadataka iz gramatike, uviđam da je veći problem u pravilima koja nekada zaista jesu zbunjujuća, a na sve to postoji gomila izuzetaka. Na blogu uglavnom nisam nailazila na neke polupismenjake, što mi je jako drago, jer nije tako na svim sajtovima. No, opet, svakom se potkrade neka greška. Upravo zbog tih zamršenih pravila. Evo u čemu se najčešće greši.

-upotreba glagola trebati: Ovaj glagol se ne menja po licima. Ne može se reći Trebam da radim. Pravilno je Treba da radim. Izuzetak je kada glagol trebati označava da nam je nešto potrebno, npr. Trebam tvoju pažnju.

-u vezi sa: Često se kaže Hteo sam da te pitam nešto u vezi utakmice, umesto Hteo sam da te pitam nešto u vezi sa utakmicom. Pođimo od toga da nećete reći da ste u vezi svog partnera, već u vezi sa svojim partnerom.

-pleonazmi: Nije redak slučaj da se kaže npr. mala sličica. Pleonazam znači nagomilavanje nepotrebnog i može se odnositi kako na reči, tako i na interpunkcijske znake. U ovom slučaju suvišna reč bila bi mala, jer pojam sličica već označava deminutiv (umanjenicu) reči slika. Drugo rešenje bilo bi da na mestu reči sličica stoji reč slika, pa bi sintagma glasila mala slika.

-kući/kod kuće:  Nepravilno je reći Nalazim se kući. Padež u kom se nalazi reč kuća, dativ, označava uglavnom namenu ili pravac kretanja, stoga se ne koristi kada navodimo na kom se mestu već nalazimo. Umesto toga, kaže se Nalazim se kod kuće. Ono što možda zbunjuje je slučaj kada se kaže Idem kući. To je upravo navedeni dativ pravca i to je pravilno.

-prisvojni pridev nastao od imenica na -ica:  Danica, Milica, Ivica. Ako bismo hteli da pridevom označimo kako nešto pripada njima, ne bismo rekli Danicin, Milicin, Ivicin, već Daničin, Miličin, Ivičin. Izuzetak su imenice koje u pretposlednjem slogu imaju slovo č, poput pevačica. U tom slučaju nije pevačičin, već pevačicin.

-čuveno ne:  Rečca ne se piše odvojeno od glagola uz koje stoji, sa izuzetkom u sledećima: nisam, neću, nemoj, nemam. To se odnosi na sva glagolska vremena i načine. Uz prideve se piše zajedno: nenaspavan, nekvalitetan, nestalan.

-vokativ:  Ovaj padež je nezavistan i zbog toga se u rečenici potpuno odvaja od ostalih reči, zarezima. Ukoliko je na početku rečenice, zarez sledi posle njega, kada je u sredini, sa obe strane su zarezi, a kada je na kraju, zarez mu prethodi. Interesantno je da i u drugim jezicima, poput engleskog, zarez pri dozivanju igra bitnu ulogu. Primer je sledeći:

Should we eat grandpa? Da li ćemo jesti dedu?

Should we eat, grandpa? Da li ćemo jesti, deda?

I eto. Zaželela sam se gramatike... Morala sam ovo da ispišem. I još nešto - ovo nije gnjavaža školom. Kažu, to spada u osnovnu kulturu. 

Autor twisty | 9 Avgust, 2010 | read_nums (4065)

Srbija. Ponekad zaboravljena od celog sveta. Ipak, tako mala i skromna, može da se pohvali interesantnim mestima koja svakako vredi videti. Nažalost, neki toga poslednji put budu svesni u školi, dok još putuju na ekskurzije, a posle jure skupa strana mora i planine, pradaleke predele za turizam. Čast izuzecima, koji za obilazak biraju neko naše mesto. Znam da se dobro provode.

Srećom, moj period školovanja i oduševljavanja našim predelima još traje. Ispričaću vam sećanja sa jedne ekskurzije, pritom ću se truditi da budem koliko je moguće objektivna.

Jedan udoban autobus sa dva energična razreda zaputio se ka istočnoj Srbiji, ka bezbroj novih impresija. Ne sećam se redom, šta smo kada obilazili. Krenuću nekim svojim redom, oslanjajući se na utiske.

Smederevo. O istorijatu grada ne znam ništa. Vodič je naglabao o tome, ali ja to nekako uvek zaboravim. No, gotovo klizeći smederevskim ulicama između starih, filmski starih zgrada, oslušnula sam jedan interesantan detalj - Branislav Nušić je ovde proveo jedan deo svog života, tačnije detinjstvo i mladost. U njegovu čast, od '84. se u ovom gradu održava manifestacija "Nušićevi dani". Inače, glavni cilj nam je tu bila smederevska tvrđava. Ogromno zdanje iz prve polovine XV veka mi je oduzelo dah. Podigao ju je Đurađ Branković. Hm... Da li je? Podigao ju je njegov narod. U njegovoj oblasti je vladao takav zakon da se nisu smela jesti jaja. Sva jaja su mora biti donirana za izgradnju tvrđave. (sad imamo na umu da tada nije bilo boljih vezivnih materijala) Šetnja tvrđavom učini da na momenat zaboraviš sve oko sebe. Dvorište je u obliku trougla (raznokrakog, za sitničare :) i u njemu je letnja pozornica koja i danas služi u kulturne svrhe.

 Viminacijum. Nekad je bio rimski grad. Prestonica rimske oblasti Gornja Mezija. Ugašen je sa dolaskom Slovena na Balkan... Danas predstavlja skup arheoloških lokaliteta, za koje gotovo ne možete poverovati da stoje pred vama kad se tamo nađete. Od iskopina tu su grobnice sa freskama, iz doba paganstva, zatim kostur jednog vladara, ostaci carskog druma, čak i jedno kupatilo. No, ondašnja kupatila bila su nešto poput spa centara današnjice u kombinaciji sa kafićima. Rimljani viših klasa su tu provodili čitave dane, dok im se koža ne smežura u vodi. Ostaci nađeni tamo dokazuju da su imali i metode depilacije. Da, depilacije! U V veku! Usput su se naslađivali različitim napicima... Bilo kako bilo, ovo je jedan od verovatno retkih nalazišta kod nas koji su i očuvani i nama, turistima dostupni.

 

Golubac. Zapravo, mesto gde je Dunav najširi. I podseća na more. Dvadesetak minuta šetnje obalom bilo mi je dosta da se zaljubim u tu jednu tačku na zemaljskoj kugli. I mogla bih da joj budem verna uz sve to. Sliku, oprostite, nemam.

Kučevo. Nama je u ovom slučaju Kučevo poslužilo samo da prespavamo. Ali, kakvo je to noćenje bilo! Hotel u kom smo odseli, "Rudnik", ima takve uslove da niko ne bi mogao da se požali. Osim, razume se, pedantnosti i preciznosti u uređenju soba, moram pohvaliti i one dodatne zanimacije: bazen, plazma TV sa kablovskom u svakoj sobi, odličan restoran i savršenu kafu. Što se tiče same atmosfere, vrlo je prijatno. Prolaznici rado pomažu nama, izgubljenim turistima. Upute vas gde treba - sa smeškom. Opet nemam sliku. Jao.

Rajkova pećina.  I danas se zbunjeno nasmejem kad se setim šta piše na ulazu u pećinu: "Srećno!" No, nema unutra ničeg strašnog. Samo netaknuto prirodno bogatstvo, stalaktiti i stalagmiti. Prema predanju, hajduk Rajko je unutra skrivao blago. Prema još jednom predanju, onaj ko pronađe otisak Rajkove ruke u zidu pećine, pronašao je prolaz za njegovim skrovištem tog blaga. Koliko je pećina čarobna iznutra, toliko je čarobna i njena okolina. Savršeno zelenilo. Bolje nego na fotoshop varijantama pejzaža!

 

Požarevac.  Posećujemo galeriju slika slikarke Milene Pavlović Barili. Magično! Galerija je u kući njene majke, pa se stoga mogu videti i njeni privatni predmeti, garderoba, cipele, ogledala, jedan dnevnik, porodične fotografije. Barili - bila je među prvim modnim novinarima ikada. Dovoljan je podatak da je radila za američki Vogue. O, da. A slikarski je izuzetno dopadljiva, jer je na platnu ostavljala sebe i otkrivala se i kad je srećna i kad je ranjiva, ali ostavljala je i poruke. Slikajući tuđe portrete, uspevala je da ih učini gotovo živima. Vredi pogledati, zaista vredi!

Ko god se zaputi istoku, prošeta ovom stazom koja je mene toliko očarala, neka uživa i srećan put! 

Autor twisty | 8 Avgust, 2010 | read_nums (438)

Na blogu drage moje lifelover pre koji sat objavljen je post o sputavanju. O njenoj želji za malo slobode u upravljanju svojim životom i o onima koji se svesno ili nesvesno ipak u sve to mešaju. I zamislih se. Koliko je to nepotrebno, sputavati ili biti sputavan, a koliko ljudi to sebi ipak dozvoljavaju...

Bez primera sve su prazne priče. Ali, nama primeri gotovo iskaču iz frižidera!  Sputavana su deca pri odabiru škola, kasnije izlazaka, da ne kažem, kod nekih baksuza, i u odabiru prijatelja.

Čak i odrasli su kočeni - različitim pritiscima u vidu rokova na poslu, neizbežnih ograničenja u novčanicima, pa čak i u načinima provoda (Recimo, u mom gradu stariji ljudi ne idu u diskoteke. Oni koji bi đuskali, to moraju raditi u intimi svog životnog prostora.)

Moja za sad omiljena dramaturškinja, na čiji sam blog nabasala skoro, isto nailazi na neodobravanja nekih svojih aktivnosti. Ona se bavi slem poezijom, meni dosta stranom, priznajem. Učestvuje u različitim susretima ljudi čijim venama  teku stihovi. Uživa u tome. Tamo sarađuje sa mladim autorima, na početku stvaralačkog sazrevanja. A onda, nakon nekog takvog događaja, nađe se neki nikogović koga je vreme progutalo da popljuje čitavo to veče. Da popljuje buduću intelektualnu okosnicu zemlje. Popljuje ljude koji ulažu vreme i razvijaju talenat... Ne biste poverovali kakvim se sve niskim argumentima koriste takvi hejteri, da bi osporili klince koji veruju da umetnost vrti svet! A zašto sve to? Da bi se pokazalo kako imaju svoje mišljenje? Ne možeš od nekog ko je juče napravio ličnu očekivati sonete koji će ući u istoriju. Može se očekivati iskrenost. Može se ceniti makar pokušaj. 'Ajte, molim vas. Šta je, inače, slem poezija, ne znam. Nisam imala prilike da saznam. Ali čim neko ima m*da da sa svojom idejom, talentom, iskrenošću izađe i pokaže se, onda držim fige. Znam kako bih se osećala kada bi se meni neko usudio da ospori pesmu. Kakva je takva je, moja je i ja je volim! Moj rad, moj trud!

I ima još jedan slučaj sputavanja, morbidnog i kidajućeg. Jednom su sputavali pred mojom ličnom tugom. Da! Umro mi je deda. Tog četvrtka, jedva se sabravši, mama je u prodavnici (odmah do kuće) naručila nekih desetak vekni hleba za sutra. Mora se naći. I u petak ujutru, otišla sam po hleb, kako je već trebalo... Kad, ljubazna mi prodavačica kroz OSMEH kaže da neće da mi da toliko kesa. Dest vekni! Jao, pa tu će otići sigurno četiri najlon kese u vrednosti od čitavih deset dinara! WTF? A zna da mi je deda umro. I s njim je bila komšijski super. I valjda je i njoj neko nekad umro, valjda zna o kakvom se bolu i rastresenosti radi. Zar tada da mislim o kesama? A, jok. Otera me kući po kese. Tako je tuga pretvorena u gorki bes. Da sam bila malo prisebnija, svašta bih rekla. Ovako, odoh po kese, zgrožena nad upravo doživljenim. Kasnije sam htela da kupim onako pedeset spojenih kesa, da joj odnesem, pa nek ima sledeći put, kad naiđe neko kome se čitav svet srušio. Umesto tog, drskog i svađalačkog čina, prestala sam da idem u tu radnju. Iz principa. Idem u dalje radnje, ali bar uvek dobijam kese.

I uopšte, svako sputavanje vodi nekom novom putu. S'put-avanje. S puta na put. Isplaziš jezik (doslovce ili figurativno, kako ko voli), okreneš leđa i srećan ti put.

 

Autor twisty | 8 Avgust, 2010 | read_nums (408)

Srela sam se nedano sa jednim starim poznanikom. Komšijom. Otpočnemo razgovor i u nekom momentu on navije priču na ljubav. 'Đe me nađe sad! I krene on: "Je l' imaš dečka, a?" "Nemam." Gleda me kao čudaka: "A jesi bar ti zaljubljena?" Imam delić sekunde da rešim šta ću reći. Možda-i-jesam-ali-komšija-i-ja-nismo-više-tako-bliski-da-bi-on-sve-znao! "Ma, jok", odgovaram mu napokon. Ali ima komšija celu žvaku: "Što ne nađeš nekoga na fejsu (facebook-u)?" A ni tog komšiju dugo nisam videla nigde osim na fejsu, a jedva mi je na pet minuta hoda. Eee, tu je palo jedno objašnjavanje, kako je to izvan mojih prihvatanja i kako ne bih baš da balavim na neke cyber t(r)ipove, da ovo, da ono... Ali taj deo danas preskačem. Ono što me brine je stanje u kom ne misle svi da internet ljubavi mogu loše da završe. Osim što mogu biti prevareni od strane manijaka, ljudi mogu da ostanu lišeni romantike. A šta je ljubav kog vraga bez romantike?! Evo kako danas neki zamišljaju ljubav...

Mesto: recimo facebook. Vreme: ovaj naš dvadeset prvi vek. Likovi: poluizmišljen CyberOn i poluizmišljena CyberOna. Napomena: ovo nije smišljeno sa nekom umetničkom vrednošću, već s namerom da prikaže deo svakodnevnice onih koji ljubav ovako zamišljaju. Skeptike zanima: kako ja sve to znam, ako nisam jedna od njih? -Nije teško provaliti. Gotovo sve se i odvija javno.

CyberOna luta Internetom u potrazi za...? Pronalazeći CyberNjega, na momenat su zadovoljena njena lutanja. Click "Dodaj kao prijatelja". Momenat kasnije, uočivši friend request, CyberOn klikće "prihvati". Naredna četiri minuta istražuju međusobno profile. On je zadivljen njenim razgolićenim retuširanim fotkama iz kupatila, a ona njegovim rečitim statusima. Pa CyberOn zna reči svake hit pesme! Na početnim stranama njihovih prijatelja piše: "CyberOna je sada prijatelj sa CyberOn". Jer mora da bude javno. Jer svi to moraju da znaju. Neko vreme prate jedno drugo i preko početne strane i zida uviđaju da imaju gomilu zajedničkih stranica koje im se sviđaju. Nekorisnicima fejsbuka ovo zvuči kao baljezgarija, ali... CyberNjima je mnogo značilo. A onda su oboje dobili sahtev za događaj "Ispiranje mozgova, odricanje od normalnosti, vol. 2". Ubrzo je na njihovim profilima pisalo da će prisustvovati spomenutom događaju i shvatili su da je to prilika da se vide uživo. Što se pokazalo kao razočarenje. Vidi CyberOna da je on sasvim običan. I stidljiv nekako. A ni CyberOna nije takva riba, sa tonom pudera i lošim osećajem za sklapanje boja. No, šta je tu je. Smotali su se nekako i CyberLjubav je počela. Kakvi su to samo statusi bili! Igrali su razne aplikacije i sendovali giftice jedno drugom... Collectovali srca po ceo dan... Razmenjivali linkove za YouTube i slali invite-ove za CyberPateticne grupe. Na statusu veze im je stojalo da su venčani, što su svi njihovi CyberDrugari dočekali sa lajkovima. A tu je i nezaobilazni chat... Jednog dana, to je izgledalo ovako:

CyberOna: Ljuuubaviiii! pussa mom medici                                                                    

CyberOn: <3 moe! Kiss

CyberOna: shto mi se nisi javio na chatu sinoc? i nisi mi nishta lajkovao, nisi mi ni pisao po zidu!

CyberOn: jbg, bagovo mi comp Frown 

CyberOna: i tebi je to za tuznog smajlija? to e bwe za smajlija koji plache, ovaaako Cry 

CyberOn: sorry sreco

CyberOna: bubaviii? me volish?

CyberOn is offline. Oooops. Nakon pet minuta, CyberOn is online.

CyberOna: shta bi?

CyberOn: o5 mi baguje

CyberOna: install onaj antivir bwe

CyberOn: axam, ocu. aj qckamo se posle. moram neshto da uradim.

CyberOna: okeeeeei Innocent i <3 U! 

Ali nisu se kuckali kasnije. Ikada kasnije. A šta je on uradio? Izmenio PoluIzmišljene CyberPodatke. Konkretno, status veze. I CyberOna je slobodna, kazu slova na početnim stranama drugih fejsbukaša. Bila je tužna. No, onih par stotina lajkova od strane njenih PoluIzmišljenih prijatelja i njihovi nebrojeni "utešni" komentari su zalečili ranu. Do nove CyberŽrtve.

Izvini me, komšo, bolje sama, nego sa bilo kim/čim.

Autor twisty | 7 Avgust, 2010 | read_nums (405)

 

Danas, kad pokušam, setno, polagano,

ćutanja i tajne tvoje da se setim,

sećanje prazninom sve je išarano,

zaboravom sebi nesvesno se svetim.

Beše li tvoj smešak sladak ili gorak?

Okreti iz hira ili tako mora?

A onaj hod? Trk il' tek normalan korak?

Tih glas pun istine, il' jeftinih fora?

Beg, odlazak, inat, drskost il' rešenje?

Ili gruba igra slabostima mojim?

Slučajnost il' ipak - tvoje lično htenje...?

Sve praznina kojom ispunjena stojim. 

Autor twisty | 6 Avgust, 2010 | read_nums (513)

Ove godine ništa od letovanja. Ovih dana sam nešto prehlađena, pa ne mogu ni do lokalne plaže...Cry

Možda baš zato, setila sam se jednog prethodnog putovanja i jednog mirnog, čarobnog gradića na Jadranu. Čanj. Geografski gledano, to je mesto između Bara i Budve. Mojim očima gledano, bila je to TRIAL verzija raja u trajanju od deset dana. 

 

Šta je mene toliko očaralo u tom gotovo običnom turističkom naselju, ne znam. I more i okolne planine. Sebe smatram planinskim tipom osobe i ne znam da li je prošla neka školska ekskurzija u kojoj smo obilazili brdovite predele, a da se ja nisam uspentrala dok nastavnici ne gledaju... Okej, ovo nisu planine pristupačne za penjanje (čak ni meni), ali su savršene za fotografisanje, nestvarne za dugo posmatranje.

A ljudi... Domaćini ovog mesta su u potpunosti prilagođeni turizmu i svojim gostima. Ono što sam nekako primetila je da im ide dobro, jer imaju želju da ugode gostima. Baš svi. Od hotelskog osoblja, preko trgovaca na šetalištu i konobara u lokalima, do radnika u pošti. Baš svi! Otvoreni su da učine turistima boravak vrhunski prijatnim i nezaboravnim. Dočekuju i ispraćaju uz iskren osmeh. Imali smo sreće da nas je trgovac na jednoj tezgi častio, pola kupljenog nismo platili. Možda bi neko rekao da je sve to tek neki jeftini trik, marketing kako bismo se vratili i sledeće godine. Pa šta! Mene je ta ljubaznost kupila! I kada sam se već našla tamo, draže mi je da mi se lepo smeškaju, makar lažno, nego da mi iznose iskrena mišljenja tipa "Ja ovo radim zato što moram" ili "Tornjaj se tamo odakle si došla"... Ali sumnjam da je sve to smeškanje bilo lažno. Talasi, prijatan vetrić, hladno piće ili sladoled, sloboda. Ko uz to može biti neraspoložen? 

Smeštaja se inače slabo sećam. Pristojan je bio, toliko znam. Bolje se sećam terena, gde smo danju igrali košarku i rukomet, ponekad fudbal, sa turistima iz drugih krajeva. Mi smo tada putovali sa školom, pa smo se uglavnom i družili sa drugim školama - iz Ukrajine, Kragujevca i Beograda. Tereni su solidni, a interesantan detalj je da na svakih par metara tribina možete da nađete izgubljene evre. :) Ozbiljno, desilo mi se da nađem skoro deset evra, sasvim slučajno, ne tražeći. Večeri smo provodili u nekim od mnogobrojnih lokala. Isprobati nove recepte - ko to ne uradi, kao da nije ni letovao... A cene su ovde, koliko se sećam, prilično prihvatljive. E, sad, davno je to bilo... Na zvaničnom sajtu mesta sam videla da su nastali neki novi smeštaji, otvoreni i novi lokali. Kako bilo, nadam se da tamo ipak vlada onaj stari morski šarm i dobro raspoloženje domaćina. Što se tiče nekih posebnih sadržaja, mislim da je tamo jedino luna park, ali ga se sećam kroz maglu... Ništa više. I ništa preterano, ali dovoljno za nezaboravno letovanje.

Uz takvu atmosferu, bilo je potrebno jedino da se opustimo i uživamo. Bila sam sa najboljim drugarima, tako da tu nije bilo ikakvih problema... Sve je teklo svojim smislom. Vreli dani i neprospavane noći, skupljanja u sobama i pričanje strašnih priča jednom, a drugi put viceva... Letnje ljubavi.. Doduše, mene nije čekao neki preplanuli Crnogorac, već tip iz škole koga ranije nisam poznavala, ali je još pri polasku autobusom počeo da se vrzma oko mene... No, leto je to. Kako došlo, tako prošlo.

Do nekog novog morskog izleta i čarobnih sećanja! 

Autor twisty | 5 Avgust, 2010 | read_nums (378)

 

Kažu...

Pusti te stihove, pusti

lažne utehe njihove.

Ponek' stidljivo izusti

da gubim, o, gubim vreme

tražeći im prave teme,

smišljajući im rime. Ime.

Kažu pusti...

usamljene zvezde, polja,

lađe što morima jezde,

šta će mi oblaci sivi...?

I stvarnost je uvek bolja

kada se tek samo živi.

Kažu...

Sikću,deru se i reže...

Kažu,a onda... Svi beže.

Autor twisty | 5 Avgust, 2010 | read_nums (2725)

 

... 

Leptire crni,što nam to radiš?

Zar želiš da sve živo izgori?

Reke prljaš,šumarke pališ...

U neki čas i leptir prozbori:

Kažu da vesnik sam nesreće,

da umire sve što diram,

da se ruši sve na šta slećem,

da sam u prirodi razarač mira.

Al nisam ja taj što drveće lomi,

vazduh truje,u tamno boji vodu,

nit' sam se sam ovde stvorio.

Ne. Drugi mi neko dade slobodu!

... 

Autor twisty | 5 Avgust, 2010 | read_nums (1687)

Zašto li sam mislila da su Norvežani hladni ljudi, suzdržanih emocija...? Skandinavija, sever, pa - ne asocira baš na neku toplinu. Justejn Gorder, jedini norveški pisac čija sam dela čitala, otopio je sve te moje predrasude i dokazao da je toplina skrivena i da postoji, ignorišući svaki ledeni vetar, mraz, sneg. Norvežani umeju da vole, neobično, snažno i iskreno. Barem junaci knjige "Devojka sa pomorandžama", kojoj se često vraćam. Više je ne doživljavam kao knjigu. Sada mi je to poput životne filozofije.

Naime, glavni junak knjige je jedan doktor, koji je, znajući da boluje od neizlečive bolesti, neposredno pred svoju preranu smrt ostavio svom sinu pismo. Pismo sadrži doktorovu uspomenu na ljubav iz mladosti i sve što ju je pratilo. Misterija. Beznađe pred činjenicama da nema šanse da pronađe svoju ljubav, devojku sa pomorandžama u koju se zaljubio u gradskom prevozu. Nasuprot beznađa, nada da se to ipak mora desiti. Upornost u traganju za njom, namerni odlasci na mesta gde bi se ona mogla obreti. I slučajni susreti, kada joj se ne nada. Odlazak u drugu državu da bi je pronašao. Nejasne reakcije koje su ga izluđivale. No, čista savest, jer je svaki trenutak koristio da bi je sustigao. I svaki se taj trenutak isplatio. Kada su zajedno ispleli svoju priču, uživali su, voleći svet svom snagom. On možda i previše. Toliko je umeo da se zanosi samo dahom vetra, lepotom nekog cveta, a kamoli svojom devojkom sa pomorandžama. Nažalost, vrlo rano ga je obuzela bolest. Znao je da je kraj uživanju. Poznajući dovoljno srce sveta i obožavajući ga, pismom nakon smrti uspeva da razgovara sa sinom. Tek još toliko da mu poruči da uživa koliko god može. Mi ne znamo kako je svet nastao. Tek ne znamo koliko će trajati. Jedino što nam je preostalo je da se prošetamo, da razgledamo, steknemo suvenire, da volimo svoje proputovanje planetom. A stvarno je samo ono što mi zamišljamo da jeste. Donekle se slažem s tim. Ako verujemo da putujemo pravom turističkom linijom, ako mislimo da imamo odgovarajuće saputnike, ako... Onda imamo šanse da se jednom osvrnemo ka platnima oslikanim prošlošću i namignemo sebi, misleći: "Imali smo život. Pravi život"

Toplo preporučujem svima kojima se smučila svakodnevnica sa vestima o novim nesrećama, krizama i zločinima. Svima koji imaju mogućnosti, vremena i volje da se upuste u svet racionalne magije. I još jednom HVALA mojoj NajDrugarici što me je za prošli rođendan obradovala ovom knjigom! 

Autor twisty | 4 Avgust, 2010 | read_nums (443)

Sa uverenošću da ste čuli za ovu kjigu, ako ne i čitali, smatram da nema potrebe da je posebno najavljujem. Moram da priznam, iako je aktuelan već četvrti, poslednji deo, a na internetu se vrte i neki neobjavljeni dodaci, ja sam tek pri kraju prvog dela. Zapravo, moja prva saznanja o knjizi bila su da je ovo 'the next Harry Potter', što me je kao nepopravljivog Haripoterovca ner-vi-ra-lo. Inatila sam se i izbegavala 'Sumrak', a kad mi ga neko spomene, stisnem lepo zube da ne uvredim sagovornika. No, evo, desilo se da na raspustu nemam ideju sta bih vise mogla da čitam i - voala - 'Sumrak' se našao u mojim rukama! I tu nema H od Harry Pottera. Hvala Bogu. Mislim da je Harry bilo i ostalo jedinstveno delo svoje vrste. Zajedničko ovim knjigama je samo što su likovi darovani neobičnim moćima i svojstvima. I što, zasluženo, imaju sudbinu bestselera. Ova knjiga me je oduševila na svoj način. Jeste da je prevod prožet gomilom arhaizama, koji mi ponekad čudno zvuče u odnosu na ostatak rečenice, ali to nije nešto što bi se uzelo za zlo. I priča kao priča, najviše se bavi ljubavlju, ali presudan je način na koji se ova knjiga nje dotiče. Reč je o ljubavi nemogućoj iz previše razloga, koja se ipak nekako održava. Volim što hrabra spisateljica opisuje svaki delić tog zabranjenog, ali zanimljivog odnosa, balansirajući između savršeno unetih detalja i preterivanja i smaranja opisima. Njoj uspeva da ostane na ovoj prvoj strani. Uvek. I šta još... Ljubav nije ljubav ako se samo pati, pa tako ovde imamo divne slike zadovoljstva glavnih junaka, njihovog uživanja i najnežnijih osećaja, umesto tipičnog odnosa jurenja-bežanja na prvih trista strana i tek na poslednjih pet se dešava ostvarenje ljubavi. Film 'Sumrak' sam pogledala davno, ali pošto svakog dana pogledam po film, ovaj sam gotovo zaboravila. Svideo mi se, ali to je sve. U svakom slučaju, sigurna sam da je knjiga ipak snažnija i preporučujem je...! 

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (317)

50's60's 70's   80's 90's 00's

Odlazak u prodavnicu - dosadna, predvidiva aktivnost. Susret sa komšinicom, koju inače nisam viđala u poslednje vreme. Fina, starija gospođa. -Dobar dan! -Zdravo, pile, kako si? Oklevam: Umorna sam. Dosađujem se. Lenja sam. Sve najgore u meni raspust je rasplamsao. Oklevam momenat, momenat sa snagom čitavih minuta na ivici nekog gadnog ispada. Došlo mi je da se izderem na gospođu...U nekom paralelnom, slobodnom svetu, sigurno bih-šta je nju briga kako sam? Uostalom, valjda vidi da imam kese ispod očiju, da obrve mogu svakog trenutka da mi se spoje od namrgođenosti...da ovo, da ono... Ipak, sa nekim poluuverljivim osmehom odgovaram: "Dobro, hvala. Vi?" I onda sledi ono očekivano: "A kako...? Kako se mora. Starački." Ukočih se na sekund. Mojoj neispavanoj glavi tada je postalo jasno: stariji ne vole da im kažeš da nisi dobro, da si bolestan, da ti je dosadno. Za dlaku sam izbegla neprijatnost. Njima je mladost svetinja. I kakva god da je bila, drže do toga da je to vreme bilo bezbrižno, veselo, bez pravih problema. I sve uspomene su im uokvirene sjajnim ramovima, i lepe i ružne, jer ružne su, svakako, vremenom retuširane do savršenih slika mladosti. Pita me još komšinica izlazim li, kakav je provod među nama klincima... Pa, meni je uvek lepo - sa mojim prijateljima. Okrenem li se malo oko sebe, shvatim da je bolje da se više ne okrećem. Uniformisanost, ispraznost, mrtva tačka. Pijanstvo, nadrndanost, besni pogledi. Ne želim da diskutujem sa komšinicom o tome. Ne bi razumela. Za nju je mladost vreme kad se sa svima družila. Ne želim da joj razbijam to glatko kristalno mišljenje govoreći da danas moraš biti obazriv pri odabiru društva. Pre nego što uspevam da joj odgovorim, dodaje: "Kad se setim naših igranki... Pa korzoa... To se uvek pamti." Shvatam da od svojih izlazaka, bar pola ne želim da pamtim. Ono kad oko kafića gomila ljudi povraća...Uf. Opet bih rekla komši nešto grubo. "To je bilo u tim vašim pedesetim i šezdesetim!", "Onda su bila druga vremena", "Zašto meni mora da bude sve iskričavo i savršeno, samo zato što se vama u toj vašoj praistoriji moglo da budete happy all the time?"... Ali ne. Hvatam sebe da tražim IZGOVOR za to što mi je ponekad trulo kad izađem. IZGOVOR! To nikako ne ide. Ne može se uvek kukati zbog teških vremena u kojima živimo. Evo primera. Može sve da bude isto kao što je i našim starima bilo. Mislim na dobru atmosferu. Nedavno sam u gradu naletela na simpatičnog i nadasve hrabrog tipa.U ispranom džinsu. U starkama. U osamdesetim čitavom svojom pojavom, sa propisno raščupanom kosom, specifično ošišanom. Izgleda skroz zadovoljno sobom, zabavlja se i uživa. A-ha! Na nama kao pojedincima je kako ćemo se provoditi i nema 'teško vreme' mnogo veze s tim. Zato nema više izgovora. Kažem komšinici za kraj: "Uglavnom je dobro. Imali smo i loših dana, ali ipak mislim da ono najbolje tek dolazi...! Doviđenja!"

    My picture!

Kategorije

Arhiva

Linkovi