Sputavanja
Autor twisty | 8 Avgust, 2010 | read_nums (735)Na blogu drage moje lifelover pre koji sat objavljen je post o sputavanju. O njenoj želji za malo slobode u upravljanju svojim životom i o onima koji se svesno ili nesvesno ipak u sve to mešaju. I zamislih se. Koliko je to nepotrebno, sputavati ili biti sputavan, a koliko ljudi to sebi ipak dozvoljavaju...
Bez primera sve su prazne priče. Ali, nama primeri gotovo iskaču iz frižidera! Sputavana su deca pri odabiru škola, kasnije izlazaka, da ne kažem, kod nekih baksuza, i u odabiru prijatelja.
Čak i odrasli su kočeni - različitim pritiscima u vidu rokova na poslu, neizbežnih ograničenja u novčanicima, pa čak i u načinima provoda (Recimo, u mom gradu stariji ljudi ne idu u diskoteke. Oni koji bi đuskali, to moraju raditi u intimi svog životnog prostora.)
Moja za sad omiljena dramaturškinja, na čiji sam blog nabasala skoro, isto nailazi na neodobravanja nekih svojih aktivnosti. Ona se bavi slem poezijom, meni dosta stranom, priznajem. Učestvuje u različitim susretima ljudi čijim venama teku stihovi. Uživa u tome. Tamo sarađuje sa mladim autorima, na početku stvaralačkog sazrevanja. A onda, nakon nekog takvog događaja, nađe se neki nikogović koga je vreme progutalo da popljuje čitavo to veče. Da popljuje buduću intelektualnu okosnicu zemlje. Popljuje ljude koji ulažu vreme i razvijaju talenat... Ne biste poverovali kakvim se sve niskim argumentima koriste takvi hejteri, da bi osporili klince koji veruju da umetnost vrti svet! A zašto sve to? Da bi se pokazalo kako imaju svoje mišljenje? Ne možeš od nekog ko je juče napravio ličnu očekivati sonete koji će ući u istoriju. Može se očekivati iskrenost. Može se ceniti makar pokušaj. 'Ajte, molim vas. Šta je, inače, slem poezija, ne znam. Nisam imala prilike da saznam. Ali čim neko ima m*da da sa svojom idejom, talentom, iskrenošću izađe i pokaže se, onda držim fige. Znam kako bih se osećala kada bi se meni neko usudio da ospori pesmu. Kakva je takva je, moja je i ja je volim! Moj rad, moj trud!
I ima još jedan slučaj sputavanja, morbidnog i kidajućeg. Jednom su sputavali pred mojom ličnom tugom. Da! Umro mi je deda. Tog četvrtka, jedva se sabravši, mama je u prodavnici (odmah do kuće) naručila nekih desetak vekni hleba za sutra. Mora se naći. I u petak ujutru, otišla sam po hleb, kako je već trebalo... Kad, ljubazna mi prodavačica kroz OSMEH kaže da neće da mi da toliko kesa. Dest vekni! Jao, pa tu će otići sigurno četiri najlon kese u vrednosti od čitavih deset dinara! WTF? A zna da mi je deda umro. I s njim je bila komšijski super. I valjda je i njoj neko nekad umro, valjda zna o kakvom se bolu i rastresenosti radi. Zar tada da mislim o kesama? A, jok. Otera me kući po kese. Tako je tuga pretvorena u gorki bes. Da sam bila malo prisebnija, svašta bih rekla. Ovako, odoh po kese, zgrožena nad upravo doživljenim. Kasnije sam htela da kupim onako pedeset spojenih kesa, da joj odnesem, pa nek ima sledeći put, kad naiđe neko kome se čitav svet srušio. Umesto tog, drskog i svađalačkog čina, prestala sam da idem u tu radnju. Iz principa. Idem u dalje radnje, ali bar uvek dobijam kese.
I uopšte, svako sputavanje vodi nekom novom putu. S'put-avanje. S puta na put. Isplaziš jezik (doslovce ili figurativno, kako ko voli), okreneš leđa i srećan ti put.
1. Drago mi je sto te je moj post naveo na ovako lepo razmisljanje! :)
Autor lifelover 08 Avgust 2010, 20:272. Potpuno se slazem sa tobom. Kao tvoja visestruka koleginica, znam kako je posedovati neki umetnicki rad i naici na NEcenjenje od strane ljudi koji nisu ni u minimumu merodavni da sude o tome.
3. Hvala na "reklami"... :D