Sometimes-I-feel-like... -
Autor twisty | 3 Septembar, 2010 | read_nums (539)

Čisto da se ne zaboravi na ovu pesmu :)

Na zapadu nista novo - Riblja Corba 

Kriticar pesnika javno vredja, 
Samoubica se ubio s ledja, 
U africi opet drzavni, 
Umorni turcin izazvo sudar. 

Gole su lutke s naslovnih strana, 
Jos jedna pobeda prtzizana, 
Moju zaradu drugi trose, 
Vreme bez promene, uglavnom lose. 

U bolnici pacovi pojeli bebe, 
Ubio prvo zenu pa sebe, 
Dinar i dalje u lakom padu, 
Bacili bombe na ambasadu. 

Veliki uporno zezaju male, 
Za ideale ginu budale, 
Fabrike truju okolinu, 
Kreteni dizu bune i ginu. 

Bice bolje, neko vice, 
Na papiru mrtvo slovo, 
Na istoku stare price, 
Na zapadu nista novo. 
Čovek je možda par dana gledao dnevnik da se nakupi inspiracije, a stvorio je večnu pesmu. 
Autor twisty | 8 Avgust, 2010 | read_nums (438)

Na blogu drage moje lifelover pre koji sat objavljen je post o sputavanju. O njenoj želji za malo slobode u upravljanju svojim životom i o onima koji se svesno ili nesvesno ipak u sve to mešaju. I zamislih se. Koliko je to nepotrebno, sputavati ili biti sputavan, a koliko ljudi to sebi ipak dozvoljavaju...

Bez primera sve su prazne priče. Ali, nama primeri gotovo iskaču iz frižidera!  Sputavana su deca pri odabiru škola, kasnije izlazaka, da ne kažem, kod nekih baksuza, i u odabiru prijatelja.

Čak i odrasli su kočeni - različitim pritiscima u vidu rokova na poslu, neizbežnih ograničenja u novčanicima, pa čak i u načinima provoda (Recimo, u mom gradu stariji ljudi ne idu u diskoteke. Oni koji bi đuskali, to moraju raditi u intimi svog životnog prostora.)

Moja za sad omiljena dramaturškinja, na čiji sam blog nabasala skoro, isto nailazi na neodobravanja nekih svojih aktivnosti. Ona se bavi slem poezijom, meni dosta stranom, priznajem. Učestvuje u različitim susretima ljudi čijim venama  teku stihovi. Uživa u tome. Tamo sarađuje sa mladim autorima, na početku stvaralačkog sazrevanja. A onda, nakon nekog takvog događaja, nađe se neki nikogović koga je vreme progutalo da popljuje čitavo to veče. Da popljuje buduću intelektualnu okosnicu zemlje. Popljuje ljude koji ulažu vreme i razvijaju talenat... Ne biste poverovali kakvim se sve niskim argumentima koriste takvi hejteri, da bi osporili klince koji veruju da umetnost vrti svet! A zašto sve to? Da bi se pokazalo kako imaju svoje mišljenje? Ne možeš od nekog ko je juče napravio ličnu očekivati sonete koji će ući u istoriju. Može se očekivati iskrenost. Može se ceniti makar pokušaj. 'Ajte, molim vas. Šta je, inače, slem poezija, ne znam. Nisam imala prilike da saznam. Ali čim neko ima m*da da sa svojom idejom, talentom, iskrenošću izađe i pokaže se, onda držim fige. Znam kako bih se osećala kada bi se meni neko usudio da ospori pesmu. Kakva je takva je, moja je i ja je volim! Moj rad, moj trud!

I ima još jedan slučaj sputavanja, morbidnog i kidajućeg. Jednom su sputavali pred mojom ličnom tugom. Da! Umro mi je deda. Tog četvrtka, jedva se sabravši, mama je u prodavnici (odmah do kuće) naručila nekih desetak vekni hleba za sutra. Mora se naći. I u petak ujutru, otišla sam po hleb, kako je već trebalo... Kad, ljubazna mi prodavačica kroz OSMEH kaže da neće da mi da toliko kesa. Dest vekni! Jao, pa tu će otići sigurno četiri najlon kese u vrednosti od čitavih deset dinara! WTF? A zna da mi je deda umro. I s njim je bila komšijski super. I valjda je i njoj neko nekad umro, valjda zna o kakvom se bolu i rastresenosti radi. Zar tada da mislim o kesama? A, jok. Otera me kući po kese. Tako je tuga pretvorena u gorki bes. Da sam bila malo prisebnija, svašta bih rekla. Ovako, odoh po kese, zgrožena nad upravo doživljenim. Kasnije sam htela da kupim onako pedeset spojenih kesa, da joj odnesem, pa nek ima sledeći put, kad naiđe neko kome se čitav svet srušio. Umesto tog, drskog i svađalačkog čina, prestala sam da idem u tu radnju. Iz principa. Idem u dalje radnje, ali bar uvek dobijam kese.

I uopšte, svako sputavanje vodi nekom novom putu. S'put-avanje. S puta na put. Isplaziš jezik (doslovce ili figurativno, kako ko voli), okreneš leđa i srećan ti put.

 

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (317)

50's60's 70's   80's 90's 00's

Odlazak u prodavnicu - dosadna, predvidiva aktivnost. Susret sa komšinicom, koju inače nisam viđala u poslednje vreme. Fina, starija gospođa. -Dobar dan! -Zdravo, pile, kako si? Oklevam: Umorna sam. Dosađujem se. Lenja sam. Sve najgore u meni raspust je rasplamsao. Oklevam momenat, momenat sa snagom čitavih minuta na ivici nekog gadnog ispada. Došlo mi je da se izderem na gospođu...U nekom paralelnom, slobodnom svetu, sigurno bih-šta je nju briga kako sam? Uostalom, valjda vidi da imam kese ispod očiju, da obrve mogu svakog trenutka da mi se spoje od namrgođenosti...da ovo, da ono... Ipak, sa nekim poluuverljivim osmehom odgovaram: "Dobro, hvala. Vi?" I onda sledi ono očekivano: "A kako...? Kako se mora. Starački." Ukočih se na sekund. Mojoj neispavanoj glavi tada je postalo jasno: stariji ne vole da im kažeš da nisi dobro, da si bolestan, da ti je dosadno. Za dlaku sam izbegla neprijatnost. Njima je mladost svetinja. I kakva god da je bila, drže do toga da je to vreme bilo bezbrižno, veselo, bez pravih problema. I sve uspomene su im uokvirene sjajnim ramovima, i lepe i ružne, jer ružne su, svakako, vremenom retuširane do savršenih slika mladosti. Pita me još komšinica izlazim li, kakav je provod među nama klincima... Pa, meni je uvek lepo - sa mojim prijateljima. Okrenem li se malo oko sebe, shvatim da je bolje da se više ne okrećem. Uniformisanost, ispraznost, mrtva tačka. Pijanstvo, nadrndanost, besni pogledi. Ne želim da diskutujem sa komšinicom o tome. Ne bi razumela. Za nju je mladost vreme kad se sa svima družila. Ne želim da joj razbijam to glatko kristalno mišljenje govoreći da danas moraš biti obazriv pri odabiru društva. Pre nego što uspevam da joj odgovorim, dodaje: "Kad se setim naših igranki... Pa korzoa... To se uvek pamti." Shvatam da od svojih izlazaka, bar pola ne želim da pamtim. Ono kad oko kafića gomila ljudi povraća...Uf. Opet bih rekla komši nešto grubo. "To je bilo u tim vašim pedesetim i šezdesetim!", "Onda su bila druga vremena", "Zašto meni mora da bude sve iskričavo i savršeno, samo zato što se vama u toj vašoj praistoriji moglo da budete happy all the time?"... Ali ne. Hvatam sebe da tražim IZGOVOR za to što mi je ponekad trulo kad izađem. IZGOVOR! To nikako ne ide. Ne može se uvek kukati zbog teških vremena u kojima živimo. Evo primera. Može sve da bude isto kao što je i našim starima bilo. Mislim na dobru atmosferu. Nedavno sam u gradu naletela na simpatičnog i nadasve hrabrog tipa.U ispranom džinsu. U starkama. U osamdesetim čitavom svojom pojavom, sa propisno raščupanom kosom, specifično ošišanom. Izgleda skroz zadovoljno sobom, zabavlja se i uživa. A-ha! Na nama kao pojedincima je kako ćemo se provoditi i nema 'teško vreme' mnogo veze s tim. Zato nema više izgovora. Kažem komšinici za kraj: "Uglavnom je dobro. Imali smo i loših dana, ali ipak mislim da ono najbolje tek dolazi...! Doviđenja!"

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (292)

Živeti za sebe, samo po svojoj volji - jednostavno je reći, ali verovati u to... Hm. Pođimo od Majke Prirode. Nju najpre treba ispoštovati, povinovati se njenim pravilima. Recimo, treba spavati... Da je do mene, ne bih nikad spavala! Toliko toga želim da uradim, da mi dan nije dovoljan...! Ali, aj' se ti sad suprotstavi Majci Prirodi. Okej, okej, spavam! Ali, gle sad fine situacije: raspust je. U meni je moć da dane kreiram po svome. Mogu da crtam, pisem, pevam, glumim,... Mogu da gledam TV... Da gledam TV??? E, tu je kulminacija. Majka Priroda je odredila da se spava noću, a danju sve ostalo. Gledanje TV-a spada u 'sve ostalo'. E, pa, ne znam kako je ljudima koji osmišljaju TV program ta sitnica promakla, pa su sve najpliće, najdosadnije, najdepresivnije, najnajnajdebilnije sadržaje k'o za inat (ili da izostavim k'o?) smestili u dnevnu šemu.

Desilo mi se, evo, noćas, da nisam uspela da zaspim. Uopšte. Okej, gledala sam juče 'Srpski film', možda nakon tih scena nikad više neću moći da spavam... Ali, zabatalimo to. Privukao me je taj noćni program. Ovo što se daje danju znam napamet i unapred se grozim onoga na šta bih naletela kad bih stvarno gledala. Pored rijaliti degenerik šou programa, koji su - čini mi se - na letnjoj pauzi, tu su vesti, još vesti, reprize, španske i meksičke cmizdrarije....i? Ima li još nešto? Ne sećam se ni kad sam poslednji put naletela na, recimo, normalan crtani...! A noću... Noću je druga priča, verujte. Onaj javni servis, koji čitavog dana vestima podseća u kakvom mraku živimo, noć mi rasvetli nekim finim filmom... Pa kasnije emisijama u kojima gostuju neke ličnosti koje umeju i da se ponašaju i imaju šta da kažu. Glumci, književnici, humanitarci. Ljudi sa pričom. Bude i poneka muzička emisija, a pevačice su potpuno, hvala bogu, obučene. Sve su to reprize emisija snimljenih dok mi možda nismo bili ni u planu. Pa šta? Draže mi je to da gledam, kako je nekad bilo lepo, nego da gutam gorke knedle sadašnjeg vremena. Što se ostalih televizija tiče, one 'stare televizije u novom ruhu' mogu da se pohvale dobrim filmovima. I emisijama o prirodi. Uuuuf. Ljubitelji životinja moraju da čekaju tri ujutru da bi videli ono što ih zanima! Ali zato Roza televizija od jutra sa punim žarom prikazuje ljude kako se za sitnu pažnju pretvaraju u stoku...

Noćas nisam, dakle, spavala. Da ne pomisle ljudi da sam samo zbog TV-a provela budna noć, nisam - čitala sam malo. I mnogo razmišljala... I jutro je došlo. Onaj crappy program se nastavlja. Valjda je vreme da sada pokušam da spavam. TV neka pričeka da ga se zaželim, do neke druge noći.

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (1698)
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
    My picture!

Kategorije

Arhiva

Linkovi