Ako mi moje društvo išta bezrazložno zamera, onda je to moje refleksno ispravljanje drugih, kada pogreše u govoru ili pisanju. Srpski, kao i još neki slovenski jezici me fasciniraju svojom gramatikom i jezičkom kulturom toliko da bar ljudima oko sebe ne dozvoljavam da ga izvrću po svom. Ranije sam mislila da se greške prave iz neznanja. Sada, nakon hiljada urađenih zadataka iz gramatike, uviđam da je veći problem u pravilima koja nekada zaista jesu zbunjujuća, a na sve to postoji gomila izuzetaka. Na blogu uglavnom nisam nailazila na neke polupismenjake, što mi je jako drago, jer nije tako na svim sajtovima. No, opet, svakom se potkrade neka greška. Upravo zbog tih zamršenih pravila. Evo u čemu se najčešće greši.

-upotreba glagola trebati: Ovaj glagol se ne menja po licima. Ne može se reći Trebam da radim. Pravilno je Treba da radim. Izuzetak je kada glagol trebati označava da nam je nešto potrebno, npr. Trebam tvoju pažnju.

-u vezi sa: Često se kaže Hteo sam da te pitam nešto u vezi utakmice, umesto Hteo sam da te pitam nešto u vezi sa utakmicom. Pođimo od toga da nećete reći da ste u vezi svog partnera, već u vezi sa svojim partnerom.

-pleonazmi: Nije redak slučaj da se kaže npr. mala sličica. Pleonazam znači nagomilavanje nepotrebnog i može se odnositi kako na reči, tako i na interpunkcijske znake. U ovom slučaju suvišna reč bila bi mala, jer pojam sličica već označava deminutiv (umanjenicu) reči slika. Drugo rešenje bilo bi da na mestu reči sličica stoji reč slika, pa bi sintagma glasila mala slika.

-kući/kod kuće:  Nepravilno je reći Nalazim se kući. Padež u kom se nalazi reč kuća, dativ, označava uglavnom namenu ili pravac kretanja, stoga se ne koristi kada navodimo na kom se mestu već nalazimo. Umesto toga, kaže se Nalazim se kod kuće. Ono što možda zbunjuje je slučaj kada se kaže Idem kući. To je upravo navedeni dativ pravca i to je pravilno.

-prisvojni pridev nastao od imenica na -ica:  Danica, Milica, Ivica. Ako bismo hteli da pridevom označimo kako nešto pripada njima, ne bismo rekli Danicin, Milicin, Ivicin, već Daničin, Miličin, Ivičin. Izuzetak su imenice koje u pretposlednjem slogu imaju slovo č, poput pevačica. U tom slučaju nije pevačičin, već pevačicin.

-čuveno ne:  Rečca ne se piše odvojeno od glagola uz koje stoji, sa izuzetkom u sledećima: nisam, neću, nemoj, nemam. To se odnosi na sva glagolska vremena i načine. Uz prideve se piše zajedno: nenaspavan, nekvalitetan, nestalan.

-vokativ:  Ovaj padež je nezavistan i zbog toga se u rečenici potpuno odvaja od ostalih reči, zarezima. Ukoliko je na početku rečenice, zarez sledi posle njega, kada je u sredini, sa obe strane su zarezi, a kada je na kraju, zarez mu prethodi. Interesantno je da i u drugim jezicima, poput engleskog, zarez pri dozivanju igra bitnu ulogu. Primer je sledeći:

Should we eat grandpa? Da li ćemo jesti dedu?

Should we eat, grandpa? Da li ćemo jesti, deda?

I eto. Zaželela sam se gramatike... Morala sam ovo da ispišem. I još nešto - ovo nije gnjavaža školom. Kažu, to spada u osnovnu kulturu.