Zapravo, ne bi trebalo da se ikome pravdam ako sam narcis. A jesam donekle. No, narcisizam se shvata preozbiljno, pa osećam da sam gotovo dužna (ni sama ne znam kome) da naškrabam nekoliko svojih čvrstih uverenja.

Mladi smo.  Treba li danas, u ovim slatkim godinama da kukamo kako smo ružni, glupi, manje vredni od svih onih drugih? Izvin'te, zar to onda nije dokaz da ne znamo da održavamo sami sebe...? Šta ako se ta nesigurnost i kompleksi prenesu u ono zrelije doba, pa treba penziju da čekam da bih se dobro osećala u svojoj koži? Aj em sori, ali volim svoje godine. Imam svest razvijenu na nivou svojih godina, otprilike. Inteligenciju takođe. I zašto je pametnim ljudima nekada tako teško da priznaju, makar sebi, da su pametni? Jeste da gnjave ta kukanja, ali nije samo to u pitanju. Kada sam sebe nazoveš glupim, drugi će te nazvati i idiotom. Kad sam sebe nazoveš ružnim, treći će te nazvati gaborom! Ako im daš do znanja da se smatraš manje vrednim, niko te neće ni pogledati.

Lepi smo.  Pa, svako na svoj način. Poenta je da shvatimo šta je kod nas lepo, da ljubavlju prema tome lepom ukinemo mržnju prema nedostacima. Konkretno, ja volim svoju kosu. I šta je tu loše? Voleti svoje vrline - nije mana...

Zdravi smo.  Uglavnom. Hoću reći, zdravi smo u odnosu na ono što nas čeka u srednjim godinama, a tek u starosti. Time zapravo hoću da kažem da te naše prehladice, zubobolje, tu i tamo glavobolje, nisu razlozi da se preselimo u dispanzere i jedemo šaku lekova za doručak, dve šake za ručak, a večeru zalijemo kukanjem kako umiremo. Nažalost, ima i mladih koji su bolesni i kojima su lekovi neophodni. Ali znate šta? Oni često u sebi gaje nesvakidašnji optimizam. Sa druge strane, ja pričam o onima kojima ništa ne fali, a koji prave od muve magarca.

Ljubav tamo negde čeka!  Eh, kakvih sam se tek kukanja naslušala na ovu temu... Ljudi često na silu jure 'ljubav' i 'savršenu vezu', pritom prstom ne mrdajući dok im se neko sviđa. Naravno, usput se kuka kako njih neće sreća u ljubavi... I kada 'ljubav' izostane, odmah se seku vene, ijaaaaoooo. Osim što mnogo gnjavi, ta situacija im pkodi. Da su malo više voleli sebe, imali bi više samopouzdanja, i neko bi se već našao da ih voli. Ja sam među onima kojima 'nikako da se desi'. Ali ništa ne silim i ne kukam sve u šesnaest. Za početak, volim sebe. I nadam se da ljubav stvarno tamo negde čeka. 

Tu su i talenti.  Svako ih ima. Treba ih samo otkriti i razvijati. -Samo! Ali, zna se kako je... Svi hoće da su glumci i pevači, niko neće da prizna da je talentovan za stolara ili tako nešto. Ali gadno je to što čak i oni koji jesu talentovani za umetnost često vrište kako sve što rade vredi šipak. Okej, nisam ni ja za to da se drugima trlja nos talentima, ali ako mi neko pohvali dramu/pesmu/štagod, sigurno neću reći da je očajno/da je glupo/ da sam ja glupa. Hoću da budem umetnica. Kako bez narcisoidnosti? Umetnike ionako bije glas da su neshvaćeni, pa zašto bih sama sebi komplikovala stvaralaštvo? Želim da ljudi za koje stvaram osete da volim sebe, da moje delo ne teče slapovima želje da me neko hvali, voli i uzdiže. Sve to sam ja, narcis, obavila u sebi.

Narcise doživljavam kao mašine za samopouzdanje, ljude koji stvarno slabo zavise od tuđih mišljenja i koji se osećaju fino, šta god radili. Ali - razgraničavam narcisoidnost od prepotencije, potpune sebičnosti ili egoizma. Zašto? Zato što ja volim sebe, ali i druge ljude. Druge narcise pogotovo. Pričam im o sebi i ističem svoje kvalitete, ali uživam i ja njih da slušam, uživam u njihovom samopouzdanju, slobodi, jačini karaktera, jedinstvenosti, energiji. Družim se sa njima. Smejem se sa njima. Zaljubljujem se u njih.

I šta je tu loše? Kako narod trpa ljubav čoveka prema samom sebi u isti koš sa manama poput licemerja, laganja, podlosti, sklonosti ka spletkarenju. Mislim, retko čujem da neko kaže: "On je super, on jako voli sebe". Češće je: "Taj ti je sav nikakav, umišljen, voli samo sebe..." Hej, ljubav je ljubav. Moramo napokon da se zavolimo, ode vreme.

Volim vas, iiii... volim se! ;)