Sometimes-I-feel-like... -
Autor twisty | 5 Avgust, 2010 | read_nums (2725)

 

... 

Leptire crni,što nam to radiš?

Zar želiš da sve živo izgori?

Reke prljaš,šumarke pališ...

U neki čas i leptir prozbori:

Kažu da vesnik sam nesreće,

da umire sve što diram,

da se ruši sve na šta slećem,

da sam u prirodi razarač mira.

Al nisam ja taj što drveće lomi,

vazduh truje,u tamno boji vodu,

nit' sam se sam ovde stvorio.

Ne. Drugi mi neko dade slobodu!

... 

Autor twisty | 5 Avgust, 2010 | read_nums (1687)

Zašto li sam mislila da su Norvežani hladni ljudi, suzdržanih emocija...? Skandinavija, sever, pa - ne asocira baš na neku toplinu. Justejn Gorder, jedini norveški pisac čija sam dela čitala, otopio je sve te moje predrasude i dokazao da je toplina skrivena i da postoji, ignorišući svaki ledeni vetar, mraz, sneg. Norvežani umeju da vole, neobično, snažno i iskreno. Barem junaci knjige "Devojka sa pomorandžama", kojoj se često vraćam. Više je ne doživljavam kao knjigu. Sada mi je to poput životne filozofije.

Naime, glavni junak knjige je jedan doktor, koji je, znajući da boluje od neizlečive bolesti, neposredno pred svoju preranu smrt ostavio svom sinu pismo. Pismo sadrži doktorovu uspomenu na ljubav iz mladosti i sve što ju je pratilo. Misterija. Beznađe pred činjenicama da nema šanse da pronađe svoju ljubav, devojku sa pomorandžama u koju se zaljubio u gradskom prevozu. Nasuprot beznađa, nada da se to ipak mora desiti. Upornost u traganju za njom, namerni odlasci na mesta gde bi se ona mogla obreti. I slučajni susreti, kada joj se ne nada. Odlazak u drugu državu da bi je pronašao. Nejasne reakcije koje su ga izluđivale. No, čista savest, jer je svaki trenutak koristio da bi je sustigao. I svaki se taj trenutak isplatio. Kada su zajedno ispleli svoju priču, uživali su, voleći svet svom snagom. On možda i previše. Toliko je umeo da se zanosi samo dahom vetra, lepotom nekog cveta, a kamoli svojom devojkom sa pomorandžama. Nažalost, vrlo rano ga je obuzela bolest. Znao je da je kraj uživanju. Poznajući dovoljno srce sveta i obožavajući ga, pismom nakon smrti uspeva da razgovara sa sinom. Tek još toliko da mu poruči da uživa koliko god može. Mi ne znamo kako je svet nastao. Tek ne znamo koliko će trajati. Jedino što nam je preostalo je da se prošetamo, da razgledamo, steknemo suvenire, da volimo svoje proputovanje planetom. A stvarno je samo ono što mi zamišljamo da jeste. Donekle se slažem s tim. Ako verujemo da putujemo pravom turističkom linijom, ako mislimo da imamo odgovarajuće saputnike, ako... Onda imamo šanse da se jednom osvrnemo ka platnima oslikanim prošlošću i namignemo sebi, misleći: "Imali smo život. Pravi život"

Toplo preporučujem svima kojima se smučila svakodnevnica sa vestima o novim nesrećama, krizama i zločinima. Svima koji imaju mogućnosti, vremena i volje da se upuste u svet racionalne magije. I još jednom HVALA mojoj NajDrugarici što me je za prošli rođendan obradovala ovom knjigom! 

Autor twisty | 4 Avgust, 2010 | read_nums (443)

Sa uverenošću da ste čuli za ovu kjigu, ako ne i čitali, smatram da nema potrebe da je posebno najavljujem. Moram da priznam, iako je aktuelan već četvrti, poslednji deo, a na internetu se vrte i neki neobjavljeni dodaci, ja sam tek pri kraju prvog dela. Zapravo, moja prva saznanja o knjizi bila su da je ovo 'the next Harry Potter', što me je kao nepopravljivog Haripoterovca ner-vi-ra-lo. Inatila sam se i izbegavala 'Sumrak', a kad mi ga neko spomene, stisnem lepo zube da ne uvredim sagovornika. No, evo, desilo se da na raspustu nemam ideju sta bih vise mogla da čitam i - voala - 'Sumrak' se našao u mojim rukama! I tu nema H od Harry Pottera. Hvala Bogu. Mislim da je Harry bilo i ostalo jedinstveno delo svoje vrste. Zajedničko ovim knjigama je samo što su likovi darovani neobičnim moćima i svojstvima. I što, zasluženo, imaju sudbinu bestselera. Ova knjiga me je oduševila na svoj način. Jeste da je prevod prožet gomilom arhaizama, koji mi ponekad čudno zvuče u odnosu na ostatak rečenice, ali to nije nešto što bi se uzelo za zlo. I priča kao priča, najviše se bavi ljubavlju, ali presudan je način na koji se ova knjiga nje dotiče. Reč je o ljubavi nemogućoj iz previše razloga, koja se ipak nekako održava. Volim što hrabra spisateljica opisuje svaki delić tog zabranjenog, ali zanimljivog odnosa, balansirajući između savršeno unetih detalja i preterivanja i smaranja opisima. Njoj uspeva da ostane na ovoj prvoj strani. Uvek. I šta još... Ljubav nije ljubav ako se samo pati, pa tako ovde imamo divne slike zadovoljstva glavnih junaka, njihovog uživanja i najnežnijih osećaja, umesto tipičnog odnosa jurenja-bežanja na prvih trista strana i tek na poslednjih pet se dešava ostvarenje ljubavi. Film 'Sumrak' sam pogledala davno, ali pošto svakog dana pogledam po film, ovaj sam gotovo zaboravila. Svideo mi se, ali to je sve. U svakom slučaju, sigurna sam da je knjiga ipak snažnija i preporučujem je...! 

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (317)

50's60's 70's   80's 90's 00's

Odlazak u prodavnicu - dosadna, predvidiva aktivnost. Susret sa komšinicom, koju inače nisam viđala u poslednje vreme. Fina, starija gospođa. -Dobar dan! -Zdravo, pile, kako si? Oklevam: Umorna sam. Dosađujem se. Lenja sam. Sve najgore u meni raspust je rasplamsao. Oklevam momenat, momenat sa snagom čitavih minuta na ivici nekog gadnog ispada. Došlo mi je da se izderem na gospođu...U nekom paralelnom, slobodnom svetu, sigurno bih-šta je nju briga kako sam? Uostalom, valjda vidi da imam kese ispod očiju, da obrve mogu svakog trenutka da mi se spoje od namrgođenosti...da ovo, da ono... Ipak, sa nekim poluuverljivim osmehom odgovaram: "Dobro, hvala. Vi?" I onda sledi ono očekivano: "A kako...? Kako se mora. Starački." Ukočih se na sekund. Mojoj neispavanoj glavi tada je postalo jasno: stariji ne vole da im kažeš da nisi dobro, da si bolestan, da ti je dosadno. Za dlaku sam izbegla neprijatnost. Njima je mladost svetinja. I kakva god da je bila, drže do toga da je to vreme bilo bezbrižno, veselo, bez pravih problema. I sve uspomene su im uokvirene sjajnim ramovima, i lepe i ružne, jer ružne su, svakako, vremenom retuširane do savršenih slika mladosti. Pita me još komšinica izlazim li, kakav je provod među nama klincima... Pa, meni je uvek lepo - sa mojim prijateljima. Okrenem li se malo oko sebe, shvatim da je bolje da se više ne okrećem. Uniformisanost, ispraznost, mrtva tačka. Pijanstvo, nadrndanost, besni pogledi. Ne želim da diskutujem sa komšinicom o tome. Ne bi razumela. Za nju je mladost vreme kad se sa svima družila. Ne želim da joj razbijam to glatko kristalno mišljenje govoreći da danas moraš biti obazriv pri odabiru društva. Pre nego što uspevam da joj odgovorim, dodaje: "Kad se setim naših igranki... Pa korzoa... To se uvek pamti." Shvatam da od svojih izlazaka, bar pola ne želim da pamtim. Ono kad oko kafića gomila ljudi povraća...Uf. Opet bih rekla komši nešto grubo. "To je bilo u tim vašim pedesetim i šezdesetim!", "Onda su bila druga vremena", "Zašto meni mora da bude sve iskričavo i savršeno, samo zato što se vama u toj vašoj praistoriji moglo da budete happy all the time?"... Ali ne. Hvatam sebe da tražim IZGOVOR za to što mi je ponekad trulo kad izađem. IZGOVOR! To nikako ne ide. Ne može se uvek kukati zbog teških vremena u kojima živimo. Evo primera. Može sve da bude isto kao što je i našim starima bilo. Mislim na dobru atmosferu. Nedavno sam u gradu naletela na simpatičnog i nadasve hrabrog tipa.U ispranom džinsu. U starkama. U osamdesetim čitavom svojom pojavom, sa propisno raščupanom kosom, specifično ošišanom. Izgleda skroz zadovoljno sobom, zabavlja se i uživa. A-ha! Na nama kao pojedincima je kako ćemo se provoditi i nema 'teško vreme' mnogo veze s tim. Zato nema više izgovora. Kažem komšinici za kraj: "Uglavnom je dobro. Imali smo i loših dana, ali ipak mislim da ono najbolje tek dolazi...! Doviđenja!"

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (292)

Živeti za sebe, samo po svojoj volji - jednostavno je reći, ali verovati u to... Hm. Pođimo od Majke Prirode. Nju najpre treba ispoštovati, povinovati se njenim pravilima. Recimo, treba spavati... Da je do mene, ne bih nikad spavala! Toliko toga želim da uradim, da mi dan nije dovoljan...! Ali, aj' se ti sad suprotstavi Majci Prirodi. Okej, okej, spavam! Ali, gle sad fine situacije: raspust je. U meni je moć da dane kreiram po svome. Mogu da crtam, pisem, pevam, glumim,... Mogu da gledam TV... Da gledam TV??? E, tu je kulminacija. Majka Priroda je odredila da se spava noću, a danju sve ostalo. Gledanje TV-a spada u 'sve ostalo'. E, pa, ne znam kako je ljudima koji osmišljaju TV program ta sitnica promakla, pa su sve najpliće, najdosadnije, najdepresivnije, najnajnajdebilnije sadržaje k'o za inat (ili da izostavim k'o?) smestili u dnevnu šemu.

Desilo mi se, evo, noćas, da nisam uspela da zaspim. Uopšte. Okej, gledala sam juče 'Srpski film', možda nakon tih scena nikad više neću moći da spavam... Ali, zabatalimo to. Privukao me je taj noćni program. Ovo što se daje danju znam napamet i unapred se grozim onoga na šta bih naletela kad bih stvarno gledala. Pored rijaliti degenerik šou programa, koji su - čini mi se - na letnjoj pauzi, tu su vesti, još vesti, reprize, španske i meksičke cmizdrarije....i? Ima li još nešto? Ne sećam se ni kad sam poslednji put naletela na, recimo, normalan crtani...! A noću... Noću je druga priča, verujte. Onaj javni servis, koji čitavog dana vestima podseća u kakvom mraku živimo, noć mi rasvetli nekim finim filmom... Pa kasnije emisijama u kojima gostuju neke ličnosti koje umeju i da se ponašaju i imaju šta da kažu. Glumci, književnici, humanitarci. Ljudi sa pričom. Bude i poneka muzička emisija, a pevačice su potpuno, hvala bogu, obučene. Sve su to reprize emisija snimljenih dok mi možda nismo bili ni u planu. Pa šta? Draže mi je to da gledam, kako je nekad bilo lepo, nego da gutam gorke knedle sadašnjeg vremena. Što se ostalih televizija tiče, one 'stare televizije u novom ruhu' mogu da se pohvale dobrim filmovima. I emisijama o prirodi. Uuuuf. Ljubitelji životinja moraju da čekaju tri ujutru da bi videli ono što ih zanima! Ali zato Roza televizija od jutra sa punim žarom prikazuje ljude kako se za sitnu pažnju pretvaraju u stoku...

Noćas nisam, dakle, spavala. Da ne pomisle ljudi da sam samo zbog TV-a provela budna noć, nisam - čitala sam malo. I mnogo razmišljala... I jutro je došlo. Onaj crappy program se nastavlja. Valjda je vreme da sada pokušam da spavam. TV neka pričeka da ga se zaželim, do neke druge noći.

Autor twisty | 3 Avgust, 2010 | read_nums (1698)
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
«Prethodni   1 2
    My picture!

Kategorije

Arhiva

Linkovi